Кад су неког човека питали зашто је решио да се упусти у приватни посао, објаснио је да је то последица онога што му је шеф рекао. А шта је шеф рекао? Па, просто: „Отпуштен си!“
Е, у Србији то тако не функционише. И 30 година након што је земља кренула ка тржишној привреди лагодан државни посао још увек је „кец у рукаву“ у односу на бављење предузетништвом. У том смислу, баш боде очи разлика са предузетничком Пољском, Естонијом па чак и Словачком, које су, баш као и Србија, „традиционално“ биле ослоњене на државу.
Да би боље разумели зашто је то тако, ми смо недавно наручили истраживање међу грађанима Србије како бисмо видели шта они мисле о приватном предузетништву.
Део резултата ме је стварно изненадио контрадикцијом. Од укупног броја испитаника њих 46 одсто верује да имају карактеристике потребне за предузетника (дефинисане као стручност, средства, истрајност и посвећеност). То је доста добар број, а не верујем да би био већи ни у добром делу западне Европе.
Међутим, кад питате да ли би започели свој сопствени посао, тај број пада: тек 34 одсто њих разматра ту могућност, било самостално било са неким. Још горе: само 8 одсто испитаника ради на томе. Још је чудније што 58 одсто незапослених уопште не размишља о покретању приватног посла, док међу запосленима њих 54 одсто не мисли о личном предузетништву.
Други закључак, који више забрињава, јесте недостатак узора. У најуспешнијим привредама, пословни мушкарци и жене су узори многима (а популарност им често доноси каријере у јавном сектору), што их подстиче да и сами покушају нешто слично. У Србији не постоји то виђење успешних као узор: 77 одсто испитаника не види никога као узор, њих 11 одсто наводи рођаке и пријатеље, 6 одсто локалне људе, а 1 одсто странце.
Све то баш и не охрабрује ако имамо у виду чињеницу да око 80 одсто економског напретка у европским државама генеришу мала и средња предузећа (МСП), која су, у већини земаља, начин за локалне предузетнике да уђу на тржиште. Здрав МСП сектор ће привући више страних инвеститора да Србију виде као добру дестинацију за улагање. А ко ће створити тај сектор ако не грађани Србије?
Овде се тај проблем добро схвата и зато је 2016. година у Србији проглашена годином предузетништва. Да би она била успешна, морамо прво разумети зашто грађани нису склони покретању приватног бизниса.
Наше истраживање дало је неке одговоре. Од свих испитаних, 85 одсто каже да је ризик превелик. Ово треба дубље истражити јер није сасвим јасно шта тај одговор значи (да ли су грађани Србије неспремни да преузму ризик или је то везано за неке друге, споредне ствари?).
Показало се да су грђани забринути и због нестабилности тржишта и због политике владе и њеног приступа. Половина одговора на питање „шта су проблеми са којима се предузетници сусрећу“ односе се на нестабилност тржишта, приступ финансијским средствима, високим порезима и наметима. Парафискални намети су у врху проблема предузетника. Ово нису само питања трошкова већ и предвидивости. Обавезно коришћење нотара такође се истиче као оптерећење које су донеле нове мере.
Свакако има и добрих вести. Три ствари су побољшане прошле године: могућност да се порез пријави електронски, бољи рад централног регистра обавезног социјалног осигурања (што значајно упрошћава административну процедуру пријаве и праћења доприноса за раднике) и укидање накнаде за коришћење земљишта.
Имајући све ово у виду, шта влада може да учини?
Прво, треба да настави и убрза реформе које ће људе више погурати ка приватном предузетништву: да усвоји прописе који ће им обезбедити да лакше дођу до пара за приватни бизнис, да ради на налажењу оптималне висине пореза и разних намета, да отклони бирократске препреке и корупцију, као и да донесе више предвидивости. Укратко, да створи систем који је „пријатељ“ предузетницима.
Друго, влада може, рецимо, са Привредном комором Србије да нађе и промовише људе који могу бити узор другима. Ако Новак Ђоковић може да подстакне родитеље да шаљу децу у предшколске установе, хајде да видимо ко може да охрабри грађане Србије да покрену сопствени посао. Можда су то људи који су отворили познате ресторане у Америци? Можда су то винари који су Србију ставили на мапу произвођача вина? Или неки од клинаца који су, радећи на новим технологијама, измислили нове и узбудљиве апликације?
Али да би се то десило, и влада и грађани треба да се сложе око неких ствари. Влада да се обавеже да ће промовисати, а не гушити приватне предузетнике, а грађани да се одваже да инвестирају у сопствени посао зарад своје користи али и у корист државе. На неки начин то личи на оно што је био „пољски договор“. Рекао бих да је то циљ који није неостварив за Србију.
