Kopaonik biznis forum 2011: Govor g. Lu Brefora, šefa Kancelarije Svetske banke u Srbiji

Govor održan drugog dana Foruma: "Novi ekonomski model"

Vaše Ekselencije, dame i gospodo,

Džoel Barker, savetujući brojne države i korporacije širom sveta, jednom je rekao:
“Vizija bez delovanja je san. Delovanje bez vizije je samo trošenje vremena. Delovanje sa vizijom jeste menjanje stvari na bolje.”

Čini mi se da svi mi ovde koji smo posvećeni Srbiji treba da doprinesemo da se vizija pretvori u akciju.

Novija vremena nisu laka … i to je verovatno suviše blaga kvalifikacija. Pa ipak, postignuto je mnogo toga u protekloj deceniji, a i nedavno, kao odgovor na svetsku krizu koja je snažno pogodila Srbiju.
Od onoga što je postignuto, pomenuo bih kontinuirani ekonomski rast od 2000. godine naovamo te, kako se mnogi slažu, prilično vešto rukovođenje zemljom u vreme krize, uključujući tu i teško ali neophodno fiskalno prilagođavanje. Vlastima treba priznati i to što su održani efikasni programi za zaštitu najsiromašnijih i sprečavanje erozije ljudskog kapitala, budući da ne samo da su socijalna davanja očuvana, već su i povećana kako se kriza pogoršavala.

Bankarski sistem je, uz podršku od strane Vlade i NBS, dobro prebrodio eksterne šokove. Preduzete su takođe i mere u cilju poboljšanja poslovne klime za realni sektor, naročito kroz uvođenje procene uticaja propisa (Regulatory Impact Assessment), usvajanje novog Zakona o preduzećima te primenu mnogih preporuka “giljotine propisa”. Mnogo toga već je urađeno i radi se i dalje svakodnevno  - i to u suviše mnogo oblasti da bih ih ovde pobrojao – kako bi Srbija napredovala ka cilju dobijanja statusa zemlje kandidata za članstvo u Evropskoj uniji.
Pored toga, ne može se ne spomenuti i odgovornu, konstruktivnu i aktivnu ulogu srpskih vlasti u međunarodnoj zajednici i u regionu.
Što je još značajnije, Srbija ima viziju budućnosti: članstvo u Evropskij uniji i oslonac na novi model rasta privrede. Mi u Svetskoj banci delimo tu viziju Srbije, koja, između ostalog, ima za cilj ubrzanje rasta kroz izvoz i veću produktivnost; unapređenje infrastrukture; povećanje zaposlenosti i radnih sposobnosti; energetsku efikasnost; društvenu inkluziju i iskorenjivanje siromaštva. Postoji širok konsenzus među stručnjacima, kreatorima politika, privrednicima i drugim relevantnim faktorima u zemlji da je to pravac u kome Srbija želi da ide.

Međutim, za sve nas izazov je u sledećem: kako tamo stići? Šta preduzeti kako bi se ova vizija pretvorila u stvarnost?

Svetska banka želi da doprinese definisanju nekih odgovora na ovo pitanje. Naime, svake tri do četiri godine naši timovi sačine ono što mi zovemo Ekonomski memorándum za neku zemlju (Country Economic Memorandum, u našem žargonu skraćeno CEM). Ekonomski memorandum je izveštaj u kome se analiziraju određeni aspekti privrede jedne zemlje. Moje kolege nedavno su počele da rade na “Ekonomskom memorandumu za Srbiju” i već su imali sadržajne razgovore sa nekima od vas koji ste ovde prisutni. Siguran sam da će članovi našeg tima nastaviti ovakvu interakciju i konsultacije sa još mnogima u narednim mesecima.

Koje teme predlažemo da pokrije predstojeći “Ekonomski memorandum Srbije” i zašto smo upravo njih odabrali? Naša polazna tačka bilo je da vidimo koje su to prepreke za budućnost i novi model rasta.

Jasno je da je infrastruktura važna, ali ona je pokrivena brojnim studijama. Stoga, dozvolite mi da govorim o oblastima koje dobijaju manje pažnje ali koje predstavljaju “široko polje mogućnosti” koje treba iskoristiti da bi Srbija bila uspešna.

Jedna od tih mogućnost je zemljište, bukvalno! Sa tako dobrom zemljom i dobrom tradicijom činilo bi se da je lako zaključiti da bi poljoprivreda trebalo da bude jedan od glavnih pokretača izvozno orijentisanog rasta. Međutim, u vreme kada  cene hrane skaču globalno, poljoprivreda u Srbiji je ozbiljno podbacila. Između  2002. i 2010. godine  sektor je u proseku zabeležio rast od svega 0.6 odsto godišnje!  Pored toga, Srbija ostvaruje izvoz u vrednosti od 464 američka dolara po hektaru obradive zemlje, dok Poljska izvozi u vrednosti od 950 dolara, Češka i Slovenija oko 1.200 dolara po hektaru obradove zemlje. Bez povećane konkurentnosti srpski proizvođači izgubiće udeo u tržištu, i to ne samo na izvoznim tržištima već i na domaćem, uprkos visoko kvalitetnoj obradivoj zemlji koju Srbija ima, povoljnoj klimi i brojnoj radnoj snazi.

Konkurentan sektor privrede apsolutno je od suštinskog značaja za poboljšanje srpskog izvoza, a kojim bi se generisao brz, održiv razvoj. U današnjem svetu biti dobar nije dovoljno. Mora se biti bolji i ići brže od drugih, a ključna reč u sve otvorenijem svetu trgovine jeste konkurentnost. Prema nedavno objavljenom Indeksu konkurentnosti u svetu za 2010-2011. godinu (Global Competitiveness Index 2010-2011), Srbija je tek na 96. mestu  od ukupno 139 zemalja! Dosta loše je rangirana u dve važne oblasti: lokalno tržište u Srbiji nije dovoljno konkurentno (tek na 125. mestu) i institucije u zemlji moraju značajno da se poboljšaju (tek na 120. mestu). Prva oblast je naročito značajna. Nedavno je Gunnar Hökmark, kopredsedavajuci parlamentarne grupe evropske narodne partije u Evropskom parlamentu, rekao da “One privrede koje nisu otvorene za konkurenciju neće biti konkurentne”.

Tranzicija je naročito teška za proizvodni sektor u Srbiji. Industrijska proizvodnja iznosi oko 50% onoga kolika je bila krajem 80-ih. Nije sve u tom padu loša stvar, jer svi znamo da su mnoga industrijska preduzeća otvarana u prošlosti prema logici značajno drugačijoj od logike tržišne ekonomije. Pa ipak, u 2008. godini (da ne posmatramo 2009. i 2010. godinu, koje su bile izuzetno teške za industriju) udeo industrije u bruto dodatoj vrednosti bio je svega 21%, što je manje nego 27% koliko je bilo u 2000. Još je zanimljivije uporediti ovu cifru sa 26% u Rumuniji, 27% u Poljskoj i 40% u Slovačkoj. Takođe, za razliku od Srbije, u većini ovih zemalja udeo industrije u bruto dodatoj vrednosti  je u porastu u protekloj deceniji. Tako je u Poljskoj, na primer, udeo industrije porastao sa 23% u 2001. na 27% u 2008., a u Slovačkoj sa 30% na 40%.

Osim poljoprivrede i industrije, gde još mogu da se nađu pitanja vezana za konkurentnost, a koja u “Ekonomskom memorandumu za Srbiju” želimo da razmotrimo?

Ali, bio sam zapanjen činjenicom da od ukupnog broja zaposlenih sa univerzitetskim obrazovanjem u Srbiji dve trećine radi u državnom i javnom sektoru. Istovremeno, privatni poslodavci navode da teško nalaze menadžere za visoke i srednje pozicije koji su im potrebni za vođenje srednjih i velikih preduzeća.  Da li nam to nešto govori o sposobnosti obrazovnog sistema da zadovolji potrebe tržišta rada u realnom sektoru? Ali, ovo je samo deo problema. Savremene tehnologije veoma se brzo menjaju, a sa njima i paleta radnih mesta i paleta poslova u okviru radnih mesta. Otuda ne iznenađuje što ankete o investicionoj klimi pokazuju da poslodavci sve manje traže specifična znanja a sve više veštine i sposobnosti za fleksibilan, analitički i timski rad i liderstvo. Ako verujemo istraživanju u kome je zaključak da efikasne veštine za jedno tržište rada koje se razvija dolaze 70%  iz iskustva, 20% iz sposobnosti da se razviju odnosi, i 10% iz obrazovanja, celoživotno učenje je onda jedan od načina da se to postigne.  U Danskoj, jednom od vodećih inovatora kada je u pitanju politika tržišta rada, 32% odraslih učestvuje u celoživotnom učenju. U drugim skandinavskim zemljama taj procenat iznosi oko 20% odraslih. U zemljama našeg regiona ta cifra je ispod 5%. Nema zvaničnih podataka za Srbiju, ali čujem da je jedna vaša koleginica ovde  – Svetlana Kisić – saznala da čak i među menadžerima celoživotno učenje nije opšta praksa: manje od polovine to praktikuje.

Obrazovanje radne snage igra važnu ulogu u privlačenju ili odbijanju investicija. Ali takođe i birokratske barijere. Po lakoći pribavljanja građevinskih dozvola, Srbija se nalazi na 176. mestu u svetu, a istovremeno je na 71. Mestu po visini  BDP po glavi stanovnika. Tu nešto nije u redu! Sledeća oblast koju bismo voleli da istražimo je kombinacija i balans između subvencija i/ili giljotine propisa, a koja bi bila najefikasnija za privlačenje investicija.  A pošto giljotina – nažalost  - neizbežno asocira na francusku istoriju, dozvolite mi da spomenem Bomaršea, francuskog autora koji je komponovao libreto “Seviljski berberin” iz 1775.: "Veliki čovek dovoljno čini za nas kada se uzdržava da nam nanosi zlo.” Možda je, kako bi se privukle investicije, veći iznos subvencija cena koja se plaća da bi se kompenzovala percepcija štete od neefikasne birokratije u svesti potencijalnih investitora? Možda bi jedna velika birokratija trebalo da bude kao Bomaršeov veliki čovek?

Takođe bismo hteli da osmotrimo sektor trgovine i logistike. Srbija je u srcu Evrope i ima strateški položaj kao tranzitna zemlja;  ali, da li Srbija iskorištava ovu prednost u dovoljnoj meri? Prosečna brzina vozova u Srbiji je oko 34 km/h; u Evropskoj uniji je oko 80 km/h. Prosečno kašnjenje vozova u Srbiji je oko 54 min/100 km u teretnom saobraćaju, gotovo jedan čas na svakih 100 kilometara!  I verovatno nije za sve kriv kvalitet pruga, opreme i voznog parka! Da ste vi izvoznik, da li biste se pouzdali u železnički prevoz za svoje važne logističke potrebe? Zatim, važne su i uvozne, izvozne, tranzitne i druge logističke procedure vezane za trgovinu. Prema  Indeksu performansi logistike koji izrađuje Svetska banka, Srbija ima svega 2.69 poena od mogućih 5, nalazi se u grupi zajedno sa mnogo siromašnijim zemljama i dosta mesta ispod npr. Turske sa 3.22 poena i Slovačke sa 3.24 poena. Uklanjanje nefizičkih barijera od suštinske je važnosti za smanjenje ekonomske udaljenosti od tržišta i kako bi Srbija postal atraktivna destinacija za otvaranje neke izvozno orijentisane fabrike.

I najzad, ali svakako ne najmanje važno, Srbija bi mogla da se suoči sa nestašicom energije u narednih 5 godina. Energija se u anketama investitora sve češće navodi kao problem za rast, i prognoze za električnu energiju zaista predstavljaju brigu za budućnost.  U 2008. godini proizvodni kapaciteti bili su taman dovoljni da zadovolje najveću potražnju, a Srbija će u narednom period morati da se pridržava striktnih ekoloških zahteva. Srednjoročne projekcije pokazuju da, ukoliko se ne izgrade značajni novi kapaciteti, potrošnja električne energije premašiće proizvodne kapacitete u periodu negde između 2015. i 2017. godine, a Srbija će možda morati da se sve više da se oslanja na uvoz. Za jednu zemlju koja se nada reindustrijalizaciji, ova projekcija sigurno ne uliva sigurnost!  Ništa više razloga za optimizam ne daje ni pogled na strukturu postojećih proizvodnih kapaciteta: 53% proizvodnih kapaciteta počelo je sa radom pre 1979. Svega 5%  kapaciteta je mlađe od 20 godina. Biće neophodna znatna ulaganja, u visini od celih 4% BDP-a godišnje do 2020. godine, a javni sektor očigledno da neće moći sam da finansira te investicije.   Visina tarifa u Srbiji trenutno je znatno ispod dugoročnog marginalnog troška proizvodnje, a stopa naplate od industrije je u padu. Kako bi privukla privatne investicije, Srbija će morati da stvori konkurentniju investicionu klimu u ovom sektoru, uključujući i omogućavanje razumne stope povraćaja kapitala za investitore, uz očuvanje zaštite socijalno ugroženog stanovništva.

Istovremeno, postoje mere koje ne koštaju mnogo ali koje imaju visoku ekonomsku i/li finansijsku stopu povraćaja – poput investicija u unapređenje energetske efikasnosti. Ako bi svako domaćinstvo u Srbiji zamenilo jednu klasičnu sijalicu od 75 vati štedljivom sijalicom od 20 vati, uštedelo bi se dovoljno električne energije da bi to omogućilo zatvaranje bloka termoelektrane ukupne snage 500 megavata, odnosno, jedan takav nov ne bi morao da bude izgrađen. Kriza i nizak rast prometa uticali su da su misli mnogih preduzetnika usredsređene na mere smanjenja troškova, uključujući kroz štednju energije. Ali svakako, mora da postoji uloga koju javna politika može da odigra kako bi se ubrzao prelaz sa veoma energetski neefikasne na energetski efikasnu, a samim tim i konkurentniju privredu.

Očekujemo da ćemo za šest meseci biti u prilici da podelimo izveštaj Ekonomski  memorandum za Srbiju sa Vladom, stručnom javnošću, poslovnom kao i društvenom javnošću u Srbiji. Nećemo imati sve odgovore, ali se nadamo da ćemo  doprineti raspravi nudeći konkretna rešenja.

Mnoga rešenja ili opcije će bez sumnje imati i političku cenu. Ali, budući i da bez sumnje u ova tri dana na Kopaoniku učestvuje toliki broj lidera u Srbiji, iz Vlade, privatnog sektora, akademske i stručne javnosti, i šire, završio bih sa ovim poslednjim citatom: “Šta je liderstvo ako nije umetnost pretvaranja teškog u moguće”?

Zahvaljujem se na pažnji!