Learn how the World Bank Group is helping countries with COVID-19 (coronavirus). Find Out

МИШЉЕЊЕ

У Србији подаци и даље често значе моћ

8. септембар 2016.


Тони Верхеијен, шеф Канцеларије Светске банке у Србији B92 Blog

Image

Често чујем колегe и пријатељe у Србији да причaju о пензијама и давањима из система социјалне заштите, попут накнада за време породиљског одсуства и боловања - то су углавном приче које говоре о систему који је прекривен велом тајне. У њима се као ликови појављују анонимни јавни службеници који издају (или пак не, како им се већ ћефне) наизглед произвољне податке о нечијим оствареним правима на пензију и друге бенефиције, или пак одређују казне за доприносе за које човек често није ни знао да треба да плати. Прича о многобројним одласцима у нељубазне канцеларије има напретек и чини се да ово представља истински извор фрустрација за грађане и то како доживљавају државу. Нешто налик на Кафкин Процес.

Све је ово помало изненађујуће, с обзиром на то да Србија има Централни регистар обавезног социјалног осигурања, који би, теоретски, требало да може да обезбеди све податке притиском на једно дугме.

Процес успостављања Централног регистра започет је пре око девет година. Па ипак, он ни до данас не ради како треба, како нам обично кажу колеге државни службеници кад дају оправдањa на питање докле се стигло са развојем овог система. Као некоме ко долази са стране намеће ми се питање шта је стварни разлог томе. Јер, у скоро свим европским земљама грађани могу да провере стање својих остварених права на пензију на интернету, или бар веома лако, као и да уплате додатне доприносе ако је потребно. Правила за израчунавање накнада за породиљско или за боловање једноставна су и лака. Србија далеко заостаје по овом аспекту пружања јавних услуга.

У чему је ствар? Уместо да грађани имају један централни регистар у коме могу да провере стање остварених права, и да ли су лично или њихов послодавац уплатили потребне доприносе, свака институција која треба да обезбеди податке ради провере за себе, игноришући централни регистар. И тако, Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање (ПИО), Пореска управа, Национална служба за запошљавање (НСЗ) и Републички фонд за здравствено осигурање више пута проверавају податке свако за себе, и наравно, свако од њих запошљава људе који су потребни да се то ради.

Тако Фонд ПИО, који званично нема никакву улогу у наплати доприноса за пензије, и даље то ради сам за себе, уместо да се ослони на друге институције, попут Пореске управе - за доприносе који се плаћају као одбитак из личног дохотка, или попут НСЗ - за доприносе за незапослене. Према нашој процени, ПИО би лако могао без око 800 запослених (од 3,000 укупно запослених) уколико би имале поверења у друге институције да раде свој посао. То, наравно, захтева да друге институције система, попут Пореске управе, НСЗ или Фонда за здравствено осигурање, поуздано обављају посао контроле доприноса и трошкова. На жалост, све четири институције, па и сам Централни регистар, лако пребацују одговорност на другог.

Да наведем пар практичних примера шта то значи за грађане. Уколико неко живи у Београду, али је запослен у Сремској Митровици, и жели да овери здравствену књижицу, мора лично да преда писмену потврду издату од стране Пореске управе да је послодавац измирио своје обавезе (уплатио доприносе). Ово је потпуно непотребно, с обзиром на то да већ неколико година уназад Фонд за здравствено осигурање аутоматски прима податке о уплаћеним доприносима од Пореске управе. Ипак, очигледно је да Фонд за здравствено осигурање радије запошљава додатне људе да то сами проверавају и радије би да се грађани малтретирају одласком у њихове филијале, а човек се пита зашто…

У другом случају, колегиница која је била пред пензијом случајно је открила да су недостајали подаци о неколико година њеног стажа у владиној институцији. Преко 20 година радила је у истој институцији и испоставило се да је пар година недостајало у бази Фонда ПИО. У Фонду ПИО су затурили одговарајуће формуларе (М4 обрасце) за неколико година приликом пребацивања података из картона у електронску базу. На срећу по ову колегиницу, била је у могућности да набави копије обрасца од свог бившег послодавца и ствар је разрешена. Може се само замислити шта би било да није радила у државној институцији већ у неком пропалом предузећу. Кад би било могуће проверити стање на интернету, многи би грађани могли да примете недостајуће уплате. Централни регистар би могао да пружи ту могућност, али ето опет се то не ради на тај начин.

У крајњој линији, наравно, добар део отпора према функционалном централном регистру који би и грађани могли да користе питање је политике дате институције. Ниједна институција не воли да смањује број запослених или да изгуби монопол над подацима које контролише: схватање да је поседовање података моћ још увек је веома изражено у Србији, ма како то било незгодно за саме грађане или их чак доводило у ризик да им се тражи мито.

Али јавни интерес нема користи од таквих аргумената: јер, грађани Србије овако троше много више времена него што је неопходно како би осигурали да су доприноси за њих уплаћени, затим проверавајући на шта имају права, или колико евентуално још доприноса треба да уплате. Поред тога, наизглед опскурни и тајновити начини на које се бенефиције израчунавају значајно доприносе недостатку поверења грађана у државу и систем, а то је нешто што би морало да брине оне који о томе одлучују.

Ипак, има наде. Неколико министара у новој влади свесно је прилично непријатне чињенице да после 9 година пет институција није успело да се договори око поделе посла којим би се створио транспарентан и ефикасан систем окренут грађанима. Тако да је на дневном реду акција да се промени ова безизгледна ситуација око централног регистра. А грађани треба да се огласе и да траже да им се обезбеде услуге примерене пракси у 21. веку, а не оне које бисте очекивали да видите у време Кафкине Хабсбуршке монархије. 


Api
Api