Међусобни односи у огромном јавном сектору Србије тако су компликовани да треба бити геније како би се они одмотали. Може се рећи да их је и створио неки креативни ум, кобајаги у њиховом интересу. Е, да је таква довитљивост уложена у иновације у српској привреди, она би можда данас другачије изгледала.
Узајамни дугови међу електричним, транспортним и комерцијалним државним предузећима годинама су се нагомилавали због лошег управљања и злоупотреба и представљају срж фискалних проблема у Србији. Да наведем само неке: дугови Србијагаса износе преко 1,5 милијарди долара, РТБ Бор дугује преко 1,2 милијарде долара а железнице (сва три предузећа) преко 600 милиона долара. Ситуација у ЕПС-у је нешто боља, али и ту на средњи рок постоји велики ризик да ће обавезе пасти на терет буџета.
Оно што је у овој причи значајније је да су то међусобни дугови унутар самог јавног сектора. Железнице струју нису годинама плаћале. МСК из Кикинде и Азотара из Панчева нису плаћале гас, а предузећа као РТБ Бор нити су плаћала струју, нити превоз робе, а богами ни државну накнаду за коришћење рудних богатстава, о накнади за катастрофално загађење човекове околине које производи ова компанија да и не говоримо.
Напори да се реши овај запањујући систем међусобних дуговања и власничких односа (Србијагас је, рецимо, постао власник многих предузећа јер је конвертовао дуг у власништво) озбиљно су започети пре неких 18 месеци, кад је влада схватила да је пресецање овог Гордијевог чвора кључ довођења јавних финансија у ред.
У међувремену је доста тога постигнуто. Израда финансијских планова ЕПС-а и Србијагаса показала је ко коме и шта дугује и указала на то како се то може решити. Одвајање појединих предузећа железнице помогло нам је да видимо који су делови одрживи, које треба затворити а где држава треба да настави са субвенцијама како би се неке важне услуге задржале. (Делимично) сређивање државног банкарског сектора 2013. и 2014. и решавање питања комерцијалних друштвених предузећа - које је у току - представља даље одмотавање чвора. Што се тиче овога последњег, још увек остаје да се реши питање 225 предузећа од 526 али се чини да је то посао који ће бити ускоро завршен.
Но, као што нас учи искуство Александра Великог, Гордијев чвор на крају мора да се пресече не да се одмота. Мислим да је дошло време да се узме мач у руке и да се пресече.
Зашто? Крајем 2015. године почели да се назиру резултати мера које су предузимане да се јавни сектор и финансије доведу у ред, а онда је последња два месеца поново почела да израња стара прича: дуговања ЕПС-у почела су да расту, а велика предузећа опет не плаћају своје рачуне. Међусобни односи ЕПС-а и железнице још увек нису решени.
У центру овог проблема налази се неколико великих играча и они су добро познати. РТБ Бор је и даље кључни кривац, не само зато што производи огромне губитке, већ и зато што је један од главних загађивача у Србији и што је цео процес рационализације јавног сектора талац овог предузећа. Што се нас тиче, време је за одлучну акцију у интересу грађана Србије и њених пореских обвезника.
Ту су и друге фирме које у овом моменту имају „чисте" текуће рачуне, мада их оптерећују историјски дугови. Но, и оне лако могу да склизну у недисциплину плаћања рачуна кад цена нафте и гаса опет скочи, што ће се на крају десити. Међу њима су Петрохемија, Азотара и МСК.
Верујемо да Србија са ЕПС-ом може бити конкурентан играч на регионалном тржишту струје, под условом да ЕПС може да наплати потраживања и рационализује број запослених. Верујемо и да карго предузеће српске железнице може исто постићи ако се њиме добро управља. Оно што смо до сада урадили на финансијској консолидацији Србијагаса указује да се ова фирма може вратити здравим финансијама. Међутим, ако неколико диносауруса из прошлости наставе да их увезује у чворове, они ће, као и Сизиф, наставити да гурају камење узбрдо само зато да их то камење смрви кад почне да се котрља низбрдо.
