Пре него што, на жалост, напустим Србију, желим, у својој задњој поруци, са вама да поделим нека од дубоких осећања која смо моја жена и ја развили за вашу земљу и веру у њену будућност.
Оно што сам уочио током свог мандата овде је колико често грађани Србије могу бити самокритични и како су сувише често песмисти. Можда зато што је „срећа=реалност/очекивања"?
Можда је, у крајњој линији, рецепт да чашу видите пола пуну а не пола празну, да вредно радите како би поправили реалност, а да истовремено контролишете очекивања?
Нико, свакако, неће оспорити да је Србија прошла и да још увек пролази кроз тежак период. Дубоки ожиљци прошлости још увек боле, а економска реалност је, за многе, веома тешка. То су објективне околности. Но, јасно је и да је било превише јаких обећања, која су нереално подигла очекивања грађана Србије, са чиме је надуван количник у формули.
Критичност може бити конструктивна; али није конструктивно да се буде негативан. Живимо у необичним и изузетно тешким временима, што се може видети и кроз кризе у суседним земљама које су биле уверене да су се придружиле привредном „рају на земљи". Зато, молим вас, хајде да будемо уравнотежени кад о нечему судимо: одајте признање кад је оно заслужено, али немојмо да устукнемо кад треба послати тешке поруке. У том смислу, чини ми се, овде постоји дуго памћење за промашаје и грешке, а врло кратко за напоре и достигнућа!
Колико вас је могло да поверује да је могуће створити потпуно нову аутомобилску индустрију у Србији и ко данас одаје признање онима који су у старту имали ту визију и који су радом и посвећеношћу на крају то омогућили? А баш то, у овим тешким временима, гура привредни раст и извоз Србије, а отворило је и хиљаде директних и индиректних радних места. Где би Србија била да то није учињено? Ко зна и кo уопште прича о фирми која запошљава буквално хиљаде ИТ стручњака, међу којима су многи млади дипломци, а та фирма продаје софтвер високе технологије чак у Вакуверу, у Канади? Ко је икада чуо за малу посвећену групу појединаца који „покрећу планину" са великим ентузијазмом како би икористили богатство Србије у ретким расама домаћих животиња и ревитализовали привреду Старе Планине?
Можда су ово мали примери, али су мени подигли дух у тренутку кад сам могао да очајавам због других ствари које је требало урадити и које су могле да се ураде раније и одлучније. И зато, уместо горе наведене формуле, можда она права за грађане Србије треба да буде: „нада (у бољу будућност) = реалност x напор (да се ствар унапреди)"?
У сваком случају, мојој жени и мени ће Србија пуно недостајати!
