За некога ко долази са стране, као што сам ја, ЕПС је запањујући пример. То предузеће има највеће плате у земљи, а услуга му је (у најбољем случају) једва осредња. Не могу да зауставе крађу струје која је, према њиховој рачуници, равна 0,2 одсто вредности ГДП. Неће да користе чак ни јефтина средства билатералних донатора да улажу у обновљиве изворе енергије. А све ово се, чини ми се, превиђа у садашњој расправи о реформи ЕПС-а y, јер су они који желе status quo, успешно усмерили пажњу јавности само на питање отпуштања 1000 запослених.
Тиме се превиђају неке прилично застрашујуће чињенице, које тако, нажалост, остају ван домена јавности.
Прва је цена која се мора платити ако се ништа не уради. План финансијске консолидације, који је влада Србије усвојила у јуну 2015. године, израчунао је да би та цена била две милијарде евра до 2019. године, више него што је данашњи дуг Србијагаса. Цене струје у региону падају па ће по нашим анализама ситуација бити још гора и зато је још важније да се нешто учини. Не предузме ли се ништа, ЕПС ће опет тражити помоћ - паре - од државе па ће у крајњој линији то платити порески обвезници.
Друга се односи на спречавање да се ЕПС суноврати низ литицу (и поништи све што је учињено у финансијској консолидацији). Ту постоје три битне ствари: цена, трошкови запослених и инвестиције. Остала питања - као што је затварање пет непотребних погона, унутрашње реструктурирање, бољи систем јавних набавки, смањење трошкова преноса и крађе струје - такође су битна јер побољшавају однос прихода и расхода. Али крупне ствари које одређују да ли ће ЕПС бити санта леда која је потопила Титаник су прве три и о њима ћу детаљније.
Што се тиче првог елемента - цене - цена струје за домаћинства у Србији је и даље најнижа у Европи. Делом је то зато што је производња јефтина, али и зато што ЕПС-у није било дозвољено да прати цене на тржишту електричне енергије. Зато ту још има простора а, како је лане то рекао министар Вујовић, повећање цене у августу је за многе био трошак једнак трошку неколико паклица цигарета.
Друга ствар - трошкови запослених - план финансијске консолидације ЕПС-а предвиђа смањење трошкова за плате за 15 одсто као важан елемент смањења укупних трошкова, који треба достићи да се не би „сурвали низ литицу". То се може постићи на много начина. Рецимо смањењем свих плата за 15 одсто (а то су најбоље плаћени радници у Србији, који су чак у 2015. години повећали плате за 5 милијарди динара у односу на 2014. годину). Или смањењем броја запослених тамо где је очито да их је више но што треба. Нама је увек боље ово друго, али да би се то постигло ЕПС мора да направи нову систематизацију радних места, која треба да покаже где су вишкови запослених. Нажалост, уместо да се позабаве тиме, они који у свему имају личне интересе пребацили су расправу на висину отпремнине, што је умногоме другоразредно питање. Осим тога, висина отпремнина зависи од финансијске снаге фирме, за коју смо управо утврдили да није сјајна...
Коначно о инвестиционом плану ЕПС-а. Руководство ЕПС-а представило је план по коме ће се инвестиције увећати за 300 одсто у односу на садашњи ниво. Што се нас тиче, то је потпуно нереално. Нема компаније у свету која може троструко да повећа коришћење средстава и да све то спроведе у само неколико година. У најбољем случају је могуће постепено повећавање. Сматрамо да је то важно с обзиром да ЕПС жели да буде конкурентна фирма на регионалном тржишту. То, пак, значи да она треба да унапреди своја постројења а Србија ће морати и да побољша заштиту човекове околине у контексту преговора о прикључењу Европској унији.
Проблем је у томе што ће, према нашим анализама, чак и скромно повећање инвестиција даље погоршати финансијску ситуацију у ЕПС-у, осим ако се трошкови (цена струје и трошкови запослених) не прилагоде. То се може урадити на три начина:
Прва опција је избалансирано комбиновање повећања цена са смањењем величине предузећа. Потом повећање прихода и смањење трошкова како би се разлика међу њима смањила. И на крају прилагођавање инвестиционог плана.
Друга могућност је прилагођавање величине предузећа и повећање цена само у висини инфлације. То би захтевало да се уштеде у трошковима повећају за 15 одсто у односу на оно што је договорено 2015. године.
Трећа варијанта је да се не смањују трошкови за плате, или да се минимално смање, а да се цена значајно повећа. То је опција по којој би потрошачи у Србији, домаћинства и предузећа, платила цену вишка веома добро плаћених радника у ЕПС-у. Чини се да је управо то оно што желе људи који у томе имају лични интерес...
На крају остаје фундаментално питање: да ли грађани Србије треба да плате руковођење ЕПС-ом на неефикасан начин?
----------------------------------
Оригинално објављена на Б92 Блог на 4. јула , 2016
