Једном давно, Југославија се издвајала међу земљама централне и источне Европе по томе што је имала прилично професионалне јавне службе насупрот „политичкој бирократији" која је доминирала у некадашњем „источном блоку". Десет година тешке политизације друштва деведесетих година прошлог века уништило је добар део те предности. Тада је настала политизована администрација, испразних способности. Она се надовезала на демотивисане и разочаране професоре, докторе, медицинске сестре и остале професионалце у јавној служби.
У првој половини прошле декаде дошло је до покушаја модернизације јавног сектора. Србија је усвојила нов закон намењен јавним службеницима, створена је основа за прегледан систем њихових плата (са елементима заснованим на учинку) и започета је (скромна) рационализација јавних институција. Авај, обећање о ефикаснијем систему - заснованом на објективним критеријумима и резултатима - није далеко догурало. Реформе су остале на усвајању новог закона, а од наредног корака, обећаног 2006. а који је требало да уведе нешто од објективних критеријума и резултата, није било ништа. Због разних интереса систем вредновања рада, са идејом да мотивише оне који боље раде а дестимулише оне који су лоши, претворио се у „безубу" формалност. Све то је учинило да је тешко уклонити оне који немају резултата свог рада и наградити оне који се заиста труде. На крају, ваља напоменути да се број запослених у јавним установама повећао и то без неке озбиљне потребе.
Кад почну преговори о учлањењу у Европску унију (ЕУ) на ове и овакве ствари ће се гледати са посебним интересом. ЕУ је извукла поуке из чињенице да су својевремено у чланство примили земље које (административно) нису биле спремне за то и неће ту грешку поновити. У сваком случају, административна неспремност није само формално питање: то значи да земља мора платити оно што то чланство захтева, али није у стању у потпуности да употребити ЕУ фондове, што умањује корист од чланства. То такође значи да ће директна страна улагања до којих долази због чланства у ЕУ спорије пристизати а грађанима се неће пружати услуге на које имају право. И коначно, најважније, лош јавни сектор је намет на државне финансије.
Недавна изјава новог министра финансија да је неопходно обновити реформу јавног сектора и да Србија треба да „уради више са мање" није само проста парола. А више је и од пуке реакције на фискалну неравнотежу. Она изнад свега показује разумевање да, ако је Србија озбиљна у намери да постане економски ваљана чланица ЕУ, она брзо мора да настави тамо где је стала средином прошле декаде и да мора да начини „велики скок унапред". А то подразумева обнову закона који регулишу цео јавни сектор; озбиљну анализу броја запослених на свим нивоима државне управе, па увођење принципа по којима су резултати а не самозадовољство људи основни принцип управљања јавним сектором. Да би се то постигло ваља погледати мало даље од суседних земаља и, на пример, узети у обзир оно што је урађено у неким државама у Бразилу (а све су кренуле у реформе), па у земљама источне Азије и неким другим. У њима је трансформација јавног сектора постала реалност, а не још једно пуко разочарање.
