Знате ли да зајечарско предузеће за даљинско грејање прави губитак од 50 одсто? Губици се праве и у Књажевцу, Бору, Мајданпеку, Панчеву, Лесковцу, Чачку, Београду...Насупрот томе, иста предузећа у Беочину, Пожаревцу, Пећинцима, Сремској Митровици, Ужицу, или у Великој Плани имају профит.
Да ли знате да водовод у Сјеници не прода чак око 70 одсто воде коју произведе? То значи да толико воде исцури из система због лошег одржавања, или толико воде потроше они који су нелегално прикачени на мрежу (стручњаци то зову „не-приходна" вода). Слично је и у Новом Пазару, Рашкој, Бечеју, Бачу и Свилајнцу.
Ако нека општинска комунална предузећа у Србији добро раде, а друга не, то нам указује да постоје велике разлике у њиховој ефикасности. И - да не буде забуне - њихову неефикасност увек плаћају или потрошачи директно, или, у крајњој инстанци, порески обвезници.
Дакле, како то да неки праве губитке, а други имају профит? Прва ствар коју ваља урадити јесте да се та предузећа пореде према неким критеријумима. Један од њих, у случају водовода, био би проценат „не-приходне" воде према укупно произведеној води. Други је цена, која у Србији варира између 22 и 50 динара по кубном метру. Трећи је број запослених: он се креће од два на хиљаду прикључака у Сјеници, Бачу и Суботици до седам у Новом Саду и 13 у Лесковцу! Износ субвенција које се дају општинским комуналним предузећима такође може бити мерило. Узгред, највећи корисник субвенција међу комуналцима је београдски ГСП.
Следећи корак био би да се јавности објаве подаци о пословању ових предузећа у истом сектору (вода, грејање и слично) и да се она пореде према одабраним стандардним индикаторима. Грађане сваке општине треба обавестити како њихова комунална предузећа послују у односу на друга иста таква. Они ће, надајмо се, „притиснути" комуналце или ће утицати на општинске власти да то ураде како би њихове услуге биле ефикасније.
То нас доводи до друге теме коју сам желео да истакнем - ангажовање грађана. Дубоко верујем да грађани треба да буду део процеса доношења одлука и контроле: од доношења буџета, преко одлуке шта треба финансирати из њега, па до захтева да добију најбољу услугу за своје паре од - између осталог - комуналних предузећа која се финансирају из пара пореских обвезника.
У Бечу је 8500 људи учествовало у 651 двосатном разговору о томе шта град треба да ради. Разговори су се водили у парковима, школама, црквама, фирмама, стамбеним зградама и разним другим местима, а водила су их два модератора насумце одабрана, али обучена од стране градских власти. У Познану је коришћено истраживања јавног мњења како би се утврдило шта су проблеми у пружању градских услуга и да би се утврдили приоритети у инвестирању. Подстакли су водовод и градску чистоћу да ураде исту ствар. Град је онда одвојио нешто пара како би се финансирали пројекти које грађани предлажу и за које већина гласа. Пројекте је прегледала група од пет стручњака који су предложили 20 пројеката и о којима су онда грађани гласали. Гласало се преко интернета (45 %), преко штандова постваљених по граду (30%) и у градској скупштини (25%). Пет пројеката је одабрано, укључујући и хоспис (установу која помаже умирућим пацијентима), неколико бициклистичких стаза, привремени смештај за инвалиде и породични парк.
Да ли је ово пример који могу да следе и општине у Србији?
