У Србији гори фитиљ бомбе. Има ли икога ко може да га угаси?
Знам да је „бомба“ о којој говорим тешко и осетљиво питање, и то не само у Србији већ широм „старог континента“. Реч је о становништву које је све старије и последицама које то има на дугорочну финансијску одрживост пензионих система.
И мада се многе европске земље суочавају са истим проблемом, Србија је у посебно тешкој ситуацији. У Србији је 1989. године било мање од милион пензионера на 7,8 милиона становника. Данас их је више од 1,6 милиона на 7,2 милиона становника. Те 1989. чак 3,5 запослених је уплаћивало доприносе за једног пензионера, а данас тек 1,2 запослених плаћа допринос за једног пензионера. Очито је, зар не, да систем у коме они који сада раде издржавају пензионере (познат као pay-as-you-go) не само да доводи до мањка који покривају порески обвезници преко трансфера пара из буџета, већ је у текућем облику и фискално неодржив.
Само вишеструк приступ може да реши овај проблем. Бржи привредни раст и отварање нових радних места су свакако потребни да би се повећао број оних који плаћају доприносе у пензиони фонд. Проблем старења становништва ваља решавати и већом стопом наталитета, преокретањем тренда одлива мозгова и одласка људи у иностранство. Но, то су мере које могу дати резултате само на средњи или дуги рок. Србија наредних година просто не може да одлаже озбиљну реформу пензионог система ако жели да угаси фитиљ бомбе која само што није експлодирала. Једноставно, нема довољан број оних који уплаћују доприносе за пензије према броју постојећих пензионера. Превелика сива економија је очигледан проблем и треба учинити све што је могуће како би се они који у њему послују вратили у „легалне привредне токове“. Ваља се позабавити и (не)дисциплином плаћања доприноса. „Кривци“ за то стање нису само у приватном сектору, као што би неки помислили на прву лопту. Можда ће вас изненадити, али јавно комунално предузеће једне велике општине у Србији већ неколико година није уплатило ни динара доприноса ни за пензионо ни за здравствено осигурање својих запослених. Дуг предузећа у реструктурирању за разне доприносе крајем 2011. године био је 200 милиона евра, од чега је 50 милиона евра био дуг према пензионом фонду. И то све упркос чињеници да је држава, односно порески обвезници, у 2010. и 2011. дала око 370 милиона евра за покривање старих дугова ових фирми према пензионом фонду. Јасно је да тако нешто не може функционисати у недоглед!
Напори да се приходи повећају, међутим, неће бити довољни да се систем врати на здраве и чврсте ноге. Превише људи се превремено пензионише па они не уплате пун износ доприноса предвиђен пуним радним стажом. Правила превременог и инвалидског пензионисања су далеко великодушнија него у неким другим сличним земљама.Осим тога, с обзиром да људи све дуже живе, а године за старосну пензију се не мењају, пензије се исплаћују дужи низ година. Реформе су свакако политички осетљиве, али Србија просто не може себи да допусти да не крене у њих.
Има пуно људи који су склони „теоријама завере“ и који мисле да кад неко говори о економији, он заправо кује заверу против социјалне помоћи. На жалост, као што је рекао Џавахарлал Нехру: „Чињенице су чињенице и неће нестати зато што вам се свиђају или не свиђају“...
