Posmatrajući sadašnju ekonomsku situaciju u Srbiji, kao Francuz setio sam se francuske istorije iz 1917. godine, najgoreg trenutka Prvog svetskog rata. Situacija je bila dramatična, činilo se da ništa što elita učini ne popravlja stvari, stanovništvo nije videlo svetlo na kraju tunela. Kako se Francuska izvukla iz tih nezgoda?
Iz teških izazova izrodilo se „sveto jedinstvo“ (L'union sacrée) – sloga svih delova društva oko ključnih ciljeva i dogovor da će svako morati nešto da žrtvuje i da će male (a ponekad i velike) političke razlike morati da se ostave po strani na neko vreme.
Nova vlada koju je vodio Žorž Klemanso primenila je tri elementa kako bi na kraju imala uspeha: (i) jasne ciljeve; (ii) doslednost u pravcu kojim ide i (iii) učešće svih u podnošenju tereta reformi.
E sad, Srbija se danas sigurno ne suočava sa ratom, ali je ekonomska situacija svakako teška.
Izlazak iz teškoća neće biti lak. Mora biti žrtvovanja i kompromisa.
Prva stvar koja je Srbiji potrebna je osećaj uključivanja svih zainteresovanih grupa. Vlada treba da okupi „koaliciju voljnih“: poslovne ljude, sindikate, partnere sa zapada i sa istoka oko dogovora o pravcu delovanja i podrške merama koje će u startu ugroziti neke interese ali će na kraju doneti dobrobit celoj zemlji.
Onda Srbiji trebaju jasni i ostvarljivi ciljevi. Recimo, „privući ćemo pola milijarde evra investicija za srednje velika preduzeća u poljoprivredi, ili u obnovljivim izvorima energije, kako bi se stvorilo toliko i toliko radnih mesta“. To traži stvaranje jednog „akcionog tima“ koji bi delovao kroz sve institucije sistema; nešto slično onome što je urađeno da bi se privukao „Fijat“?
Konačno, potrebni su doslednost i postojanost sve dok se ne ostvari cilj. Jasno je da je poljoprivreda trpela zbog čestih promena politike pod – ni manje ni više – 8 ministara od 2000. godine. Predvidivost je vrlo važna za investitore čak i kad mere koje se primenjuju nisu najbolje.
Može li istorija dati neke korisne pouke u prevazilaženju krize?
