Сви знамо да Србија пролази кроз тежак период. Очекује се да привредни раст буде негативан у 2012. и, у најбољем случају, доста низак у 2013. Незапосленост је опет на преко 25 одсто. Јавни дуг ускоро може доћи на границу високог ризика од 60 одсто друштвеног производа, а још није јасно како ће се обезбедити преокрет који може донети наду и побудити нешто оптимизма. Кад се чини да су потешкоће непремостиве, дозволите ми да цитирам Сенеку, римског философа и државника, који је и сам живео у тешким временима: „Ми ништа не чинимо не зато што је тешко, већ је тешко зато што ми ништа не чинимо“. Већа конкурентност Србије и повратак на привредни раст неће се постићи само тиме што ћемо о томе мислити и причати. Мора постојати „општа мобилизација“ како би Србија постала најбоље место пословања у региону.
Зашто у Србији треба 1400 одсто просечних плата да би се дошло до грађевинске дозволе а у Словенији само 65 одсто? Зашто извоз једног контејнера у Србији кошта 1400 долара а у Словенији 750 долара? Зашто у Србији неко треба да да 30 одсто потраживања да би се уговорне обавезе испуниле а у Словенији га то кошта тек 13 одсто потраживања? Шансе да се отворе нова радна места и да се повећа животни стандард становништва су утолико веће уколико се реформе спроводе брже, уколико су оне смелије и дубље. Оне у старту могу да науде појединцима који живе од било какве ренте, али то је једини начин напретка. Само се надам да, због овога што кажем, од мене неће тражити да завршим живот као Сенека!
