Mnogi tvrde da se srpska privreda oslanja na dva poslovna modela. Jedan je da kupiš za 1 i prodaš za 2 ili 3 (dinara, evra, dolara), a drugi da kupiš za 2 ili 3 i prodaš za 1.
Prvi model odnosi se na neka privatna preduzeća, dok drugi važi za javna ili državna preduzeća. I ni jedan od njih ne vodi održivom privrednom razvoju. Štaviše, građani Srbije sve to još dva puta plate: jednom kao potrošači, a drugi put kao poreski obveznici.
Priliku da kupiš za 1 i prodaš za 2 ili 3 po pravilu ti pružaju monopoli ili oligopoli - to je situacija u kojoj jedno ili dva velika preduzeća kontrolišu tržište. Zato Srbija treba da podstakne ulazak više firmi u sektore u kojima postoje takvi trendovi. Nova preduzeća će se takmičiti sa postojećim snižavanjem cena ili ponudom kvalitetnijih proizvoda za iste pare. Porodice u Srbiji će očigledno od toga imati koristi. Liberalizacija neće prijati onima koji sada imaju koristi od lagodnog položaja na tržištu, ali to je prava politika koju valja voditi.
Primer drugog modela je gas: potrošači gasa u Srbiji plaćaju ga jeftinije nego što on košta kad se uvozi. Rezultat je gubitak preduzeća koje prodaje gas. Kako je reč o javnom preduzeću - Srbijagas - taj gubitak u krajnjoj instanci pokrivaju poreski obveznici. A ti obveznici su i građani koji koriste gas i oni koji ga ne koriste. Valja imati u vidu i da neki ljudi koji koriste gas mogu da plate punu cenu jer su dobrostojeći. Ako bi se gas u Srbiji prodavao po realnoj ceni, Srbijagas ne bi imao gubitke, poreski obveznici ne bi morali da pokrivaju ove troškove, a u srpskom budžetu bilo bi više para da se pomogne onima koji su siromašni, i samo njima, da plate račun za potrošeni gas.
