Србија је начинила важан искорак у реформи својих јавних финансија и у ревитализовању привредног раста током последњих пет година. Висина јавног дуга пада, а буџетски дефицит је смањен са преко седам одсто националног дохотка у 2014. години на само 1,4 одсто прошле године. Процењује се да ће привредни раст у 2016. бити 2,8 одсто, највећи раст забележен од избијања глобалне финансијске кризе 2008. године. Од 2012. године извоз је повећан са 26 на 36 одсто националног дохотка, а незапосленост је на најнижем нивоу за последњих 10 година.
Све су то добре вести, а пре само две - три године мало је ко веровао да се то може десити. Србија заслужује да је хвале због ових достигнућа.
На сву срећу, Србија је коначно почела да се бави тим наслеђем доминације неефикасне државе. Дугови и неплаћене обавезе државних и јавних предузећа били су узрок финансијске кризе у Србији 2013-2014. године. Годишњи нето губици досегли су милијарду евра, а уз неплаћене обавезе и државне гаранције све то заједно чинило је више од 14 одсто националног дохотка. Од 2014. држава је из свог портфолија уклонила више од 300 комерцијалних предузећа, ослободивши њихову имовину за приватни сектор и смањивши губитке саме државе, директне субвенције и индиректне фискалне обавезе.
Решавање питања преосталих, великих предузећа пуних разних ризика – као што су РТБ Бор, Галеника, МСК, Азотара и Петрохемија – ваљало би убрзати. Државне паре, којих нема довољно, и даље се троше на одржавање у животу ових неефикасних предузећа, а могле би да се користе да се побољша квалитет образовања деце у Србији и здравства. Ако та предузећа могу да опстану и хоће да играју неку улогу у индустријском развоју Србије, потребно им је оно што стратешки приватни партнери могу да понуде: нове технологије, независни менаџмент, јака управљачка структура и приступ глобалним тржиштима.
Нерешавање питања ових великих губиташа је препрека и стабилизацији великих инфраструктурних државних предузећа. Већина њих је потенцијално велика државна имовина али она су оптерећена финансијском недисциплином и нагомилавањем неплаћених рачуна великих комерцијалних предузећа. Време је за последњи корак: ако за њих нема приватних купаца или партнера било би паметно да их се држава реши и да се усредсреди уместо тога на реформисање и улагање у модернизацију јавних предузећа као што су ЕПС и Железнице Србије.
Уз напредак на овом пољу, Србија треба да се све више окреће ка стварању ефикасним и ефектним оних делова који чине срж јавног сектора, да се усредсреди на стварање услова који воде расту и развоју, јачању борбе против корупције и владавине права, промоцији динамичног приватног сектора и пружању квалитетних услуга грађанима.
Што се тиче овог последњег, Србија је спремна да делује јер су на столу анализе и опције које треба да побољшају јавну администрацију и да обезбеде боље образовање и здравствену заштиту. Обезбеђење услова и шанси за боље здравство и образовање је срж реформе администрације које предстоји.
Што се тиче здравства, суштина побољшања значи паметнији начин финансирања здравствених установа како би дошло до специјализације и квалитетнијих услуга, уз обезбеђење да директори буду одговорни за резултате. То такође подразумева завршетак реформи у набавци лекова како би се смањио њихов трошак за државу и породице.
Кад је у питању образовање, то подразумева модеран приступ и прихватање решења која су се на глобалном нивоу показала сјајно а не гледање на прошлост. Нешто у чему Србија заостаје за сличним земљама у Европи и свету је улагање у универзални приступ предшколском образовању, које деци омогућава да крену на пут животног успеха и ствара конкурентнију привреду. Драго нам је да се влада посветила драматичном повећању улагања у рано образовање и васпитање деце у наредним годинама, уз подршку Светске банке и других партнера.
Друга област образовања где Србија заостаје је повезивање другостепеног и високог образовања са тржиштем рада са потребама нове привреде. Решавање овог питања захтеваће затварање низа застарелих занимања, улагање у одређене области дуалног образовања, рационализацију школа и реформу високог образовања.
Трећа област коју ваља реформисати је начин финансирања и подстицања истраживања и науке како би они служили, у максимално могућој мери, развоју предузетништва и привредном развоју. Интересне групе ће се одупирати тим променама, али везивање финансирања истраживања за привредни развој помоћи ће да привредни раст Србије буде паметан, док би све друго водило да овај сектор постане небитан за друштво.
Од тачке кризе у којој је била пре неколико година Србија је направила доста добар напредак у решавању наслеђених проблема преобимног и неефикасног јавног сектора и обнављања привредног раста. Тај реформски пут мора се наставити како би се обезбедио стални привредни раст од кога све више људи треба да има користи. И зато се мора решити питање државних и јавних предузећа.
А онда Србија мора да се окрене стварању функционалног јавног сектора како би грађанима обезбедила услуге које се очекују од модерне државе и да истовремено направи ваљан простор за раст приватног сектора који ће стварати доходак и нова радна места.
***
Чланак је објављен у дневном листу Данас, 7. марта 2017.
