Пре него што сам дошао у Србију, читао сам занимљиву књигу о овом делу света под називом „Тигрова жена“. Кад човек овде живи, апсурди књиге много чешће су истинити него што се мисли. Књига се, међутим, не бави склоношћу српских власти да избегну одговорност и пребаце је на некога другог.
А то је, на жалост, одлика која не нестаје. И док полицајци стоје на семафорима и „лове“ и најмањи прекршај (што вас наводи да се питате колико је заиста вишка полицајаца у Србији), људи који се баве обезбеђењем „нису код куће“ кад вам затребају.
Недавно се то показало на делу. Долазећи кући тог понедељка увече, угледали смо неочекиваног госта у комшијском дворишту: прелепи паун дошао је да нас посети. Кад смо живели у Индији, навикли смо се били на паунове који се шеткају около наоколо, али кад смо га видели у овдашњем дворишту, изненадили смо се. Закључили смо да или припада зоолошком врту, или, што се чинило вероватнијим, Музеју Југославије или Белом двору, који су у близини.
Зато смо назвали нашег колегу задуженог за обезбеђење да обавести надлежне о томе, мислећи да ће они желети да поврате ту животињу, с обзиром да су оне скупе и ретке. Треба да напоменем да ми живимо у крају у коме је, на жалост, пуно напуштених објеката због разних спорова око власништва. Један од њих је претворен у праву џунглу, у којој животиње могу да „нестану“ у рукама скитница (што се, на жалост, и десило са неким кућним љубимцима из краја).
Како било да било, мој колега доживео је право кафкијанско искуство са бирократијом на делу. Кад је назвао Музеј Југославије, питали су га да ли је трезан и рекли да нема шансе да би њихов паун одлутао тако далеко (што није тачно, како сам касније чуо од других колега). У Зоолошком врту, што је била мање вероватна могућност, нико се није ни јавио на телефон.
Уследио је позив полицији, где је дежурни полицајац проследио позив локалној полицијској станици на Савском венцу. Ту нас је дежурни полицајац уверавао да то сигурно није у њиховој надлежности и љубазно нам дао број телефона комуналне полиције. У међувремену смо покушали да ступимо у везу са београдском ветеринарском станицом, али ни ту се нико није јављао на телефон. Дежурни у комуналној полицији је, додуше, био спреман на сарадњу и љубазан, али нас је пребацио на неко њихово одељење. Но, и ту су нам објаснили да то „није у нашој надлежности“.
И мада вам све ово може бити забавно, заправо и није, јер замислите шта би било да је у дворишту био тигар…
То ме враћа на причу о „Тигровој жени“ у којој тужни тигар лута Београдом пошто је побегао из зоолошког врта и после одлази да лута по целом региону док га нека мистериозна жена у неком малом граду није узела. Прича у књизи је мистична, у њој се мешају машта и стварност на начин на који мислимо да није реално могућ.
Али ова прича од тог понедељка навела ме је да помислим како је можда списатељица имала слично искуство са локалним властима, које – што је тужно – изгледа не маре ни за шта.
