Недавно је у хотелу „Клуб А", на Копаонику, човек пио јутарњу кафу и разговарао мобилним телефоном.
„Ћао, нашао сам ти посао у ЕПС-у", говорио је. „Радићеш у протоколу код генералног директора. Плата је 50.000, није велика. Али кад једном тамо уђеш остаћеш заувек. Интервјуисаће те генерални наредне недеље, у четвртак."
Е, последица оваквих и сличних разговора је да је српска држава највећи послодавац не само у региону већ богами и у Европи.
Погледао сам податке и ево шта сам нашао.
Србија запошљава 585.000 људи у јавној администрацији, онако како је дефинише Еуростат (што значи да се укључује одбрана али не и друштвена предузећа и локална самоуправа), здравству, образовању и социјалној заштити. Према Еуростату, земље приближно исте величине, као што су Мађарска, Чешка, Бугарска и Белгија запошљавају 229.000 (Бугарска), 307.000 (Чешка), 317.000 (Мађарска) или највише 403.000 (Белгија) људи у истим секторима.
Други број, још више упадљив, је да Србија запошљава више људи по глави становника него Црна Гора, која, као мала земља, по дефиницији треба да има више државних службеника. Док у Црној Гори на 1000 становника долази 73 државна службеника, у Србији их је 92 на 1000 становника! Друга ствар која нема никаквог смисла је да, док се број деце у Србији смањује, број наставника расте. Зар не мислите да са тим нешто није у реду?
Сам бог зна где би завршили кад би урачунали и све оне који раде у државних и друштвеним предузећима (као што је ЕПС). Оно што знамо је да Србија, 15 година пошто је започекла транзицију, још увек у јавном сектору запошљава скоро исто онолико људи колико их ради у приватном сектору.
Није онда чудо да је Србија неславни лидер по потрошњи пара на плате у јавном сектору. У поређењу са 10 других европских земаља, већином нових чланица ЕУ, Србија одваја више бруто националног дохотка (ГДП) на плате у јавном сектору него било која друга земља, са изузетком Словеније.
Србија је једина земља - међу 11 које сам ја гледао - која је не само повећала број запослених у јавном сектору за последњих пет година, већ је повећала и проценат ГДП-ија који издваја на њихове плате. Док су друге земље, попут балтичких рецимо, брзо смањивале потрошњу на плате у јавном сектору после 2008. Србија је прво наставила да троши исти износ пара између 2009. и 2011. а онда је тај износ увећала у 2011. и 2012. А ко све то плаћа? Па, порески обвезници, наравно.
Тужна прича се ту не завршава. Систем по коме се плате у јавном сектору обрачунавају и плаћају тако је компликован да нико не може да га ухвати ни за главу ни за реп. На пример, постоји чак 8 основица за обрачун основне плате, више од 900 коефицијената и 72 елемента који утичу на плату и на њихову судбину. То омогућава да људи добијају различите плате за исти посао и отвара могућност разних злоупотреба.
Али најгори део приче је чињеница, да упркос толиком трошењу на плате у јавном сектору, Србија добија лоше резултате. Показатељи здравствене ситуације у земљи су међу најгорима у Европи, ђаци имају лоше резултате на ПИСА тестовима, а према индексу перцепрције корупције Транспаренси у 2011. години Србија је била 72. међу 177 земаља...
