6. март 2018.

Нада и инклузија: улагање у избеглице у Србији

© Zeljko Sinobad/Shutterstock

Захра је мајка троје деце пореклом из Авганистана и тражи прилику да започне нови живот у Европи. Почетком 2016. године, Захра се са своје две ћерке – старости од 17 и 14 година – и четворогодишњим сином отиснула на храбро путовање у Европу, које описује као „најстрашније искуство“ свог живота. Пошто је превалила пут кроз Турску, на душеку на надувавање препливала до Грчке и препешачила кроз Македонију, Захра се обрела у Србији.

У њеном памћењу дани се стапају један у други и не може да се присети колико је која етапа путовања трајала. Само се сећа да је ходала више дана „кроз џунглу“ – према њеним речима – између Македоније и Србије.

„[Циљ ми је] само да ми деца преживе и остану здрава и да их одведем у Немачку“, каже она.

Иако намерава да породицу споји са својим мужем, који је већ тамо, Захра и њена деца за сада не могу да наставе даље.

У марту 2016. године донета је одлука да се спрече ирегуларне миграције из Турске у Европску унију (ЕУ), што је довело до затварања мигрантске руте преко Западног Балкана за Захру и хиљаде других попут ње. Србија, последња земља пре уласка у ЕУ, постала је тако њен дом – барем за сада.

У јуну 2017, око 5.000 тражилаца азила, избеглица и миграната у Србији налазило се у правном вакууму, без могућности да наставе пут. Већина њих пореклом је из Авганистана (62%), Ирака (13%), Пакистана (12%) и Сирије (5%), али бројни други и даље нису нити регистровани нити пописани.

Мада је преко 90% ових људи смештено у државна прихватилишта, ситуација у којој се налазе нестабилна је и променљива. Жене и млади међу њима – а нарочито малолетници без пратње – посебно су осетљиве и маргинализоване групе.

"[Циљ ми је] само да ми деца преживе и остану здрава и да их одведем у Немачку"
Захра
тражилац азила из Авганистана

 

Изолација, неизвесност, свакодневна борба за преживљавање, недостатак прилика за учествовање у друштвеним активностима и други изазови представљају претње по њихову добробит.

Image

Светска банка и принудно расељење

Свесна да принудно расељење представља развојни изазов, нарочито у дуготрајнијим ситуацијама, Светска банка повећава обим подршке за принудно расељене и заједнице које су их примиле, сарађујући са партнерским хуманитарним организацијама и користећи домаће системе појединачних земаља где год је то могуће. Крајем 2016. године, широм света живело је приближно 22,5 милиона избеглица. Србија их је примила око 36.500 – односно преко четири избеглице на сваких 1.000 грађана.

Image

У складу са својом мисијом, да ради на смањењу сиромаштва, Група Светске банке забринута је за добробит како принудно расељених лица, тако и заједница које су им пружиле уточиште. Принудно расељење изазива огромну патњу, нарочито за екстремно сиромашне и осетљиве групе, попут младих, жена и деце. Његов економски и социјални утицај је значајан: принудно расељени имају на располагању ограничен друштвени капитал и незнатну имовину, а нису у стању ни да направе планове за будућност нити да зараде за живот, уз неадекватан приступ основним услугама. Често су трауматизовани и суочени са великом неизвесношћу и, у појединим случајевима, дискриминацијом. Заједнице и државе домаћини, од којих су неке и саме земље у развоју, такође су суочене са изазовима попут фискалних удара и повећане тражње за услугама и инфраструктуром.

Светска банка се активно бави решавањем овог проблема кроз финансирање, прикупљање и анализу података и оперативне активности у сарадњи са Високим комесаријатом Уједињених нација за избеглице (UNHCR) и партнерским организацијама које се баве хуманитарним радом и развојем.

Image

На дужи рок, Светска банка чини више да помогне нестабилним регионима и областима погођеним сукобима да изађу на крај са узроцима сукоба и створе стабилнија друштва која пружају прилике свима, како људи више уопште не би морали да ризикују животе у настојању да напусте ова подручја.

Током овог прелазног периода, Фонд Светске банке за иновативност младих (Youth Innovation Fund, YIF) сарађује са осетљивим групама и пружа им подршку кроз пројекат „Рад са женама и младим тражиоцима азила, мигрантима и избеглицама у пролазу кроз Србију“, који спроводи невладина и непрофитна организација из Србије Центар за заштиту и помоћ тражилаца азила. Фонд за иновативност младих је фонд Светске банке чији је циљ да оснажи младе и подстакне иновативност у пројектима у свим областима у којима Светска банка ради. Основан је 2004. године и од тада у партнерству са младима промовише иновације, остварује утицај и помаже да се ресурси искористе на најбољи начин. Фонд је део шире Заједнице „Млади младима“.

Фонд за иновативност младих пружа прилику младим запосленима Групе Светске банке да свеже идеје усмере у осмишљавање и спровођење развојних пројеката широм света. Уз финансирање из централе ИБРД намењено за оснаживање младих и подстицање веће иновативности у основним аспектима наших развојних пројеката, бесповратна средства се одобравају за предлоге који потичу из свих пословних линија и држава Групе Светске банке, при чему је конкуренција за ове грантове веома оштра. Фонд је основан 2004. године као један од главних програма у оквиру Заједнице „Млади младима“ (Youth2Youth, Y2Y) Групе Светске банке и од тада у партнерству са младима промовише иновације, остварује утицај и помаже да се на најбољи начин усмери ангажман нове генерације професионалаца у области развоја.

Овај пројекат је био искључиво усмерен на рад са женама и младима и имао је четири основна циља: јачање дијалога између ових појединаца и грађана Србије; повећање њиховог самопоуздања, независности и друштвених вештина; унапређење свести на регионалном и глобалном нивоу о проблемима са којима се они суочавају; и сензитизовање локалне и регионалне заједнице о изазовима са којима се они свакодневно боре.

Пројекат није био оријентисан искључиво на тражиоце азила, избеглице и мигранте, већ и на грађане Србије, и то у циљу подизања њихове свести и повезивања ове две заједнице. Између фебруара и јуна 2017. године, Центар је организовао преко 30 активности, уз учешће више од 200 тражилаца азила, избеглица и миграната и преко 200 грађана Србије.

Ова иницијатива је пример подршке Светске банке намењене земљама које су примиле велики број принудно расељених. Њен циљ је да се овим државама помогне да осмисле и примене политике којима ће се омогућити избеглицама да поновно изграде своје животе уз достојанство и постану економски независни. То ће им, опет, помоћи да допринесу заједницама које су их примиле – што ће представљати одрживије решење ове све озбиљније кризе.

Улагање у прилике за будућност

Радионице за оснаживање водио је посебно обучен психолог, који је подстицао учеснике да се отворе, стекну самопоуздање, размисле о својим традиционалним улогама и позабаве се емотивним теретом који носе са собом. Како би се развејале предрасуде и срушиле друштвене баријере, као и да би се уклонили родни стереотипи, радионице су биле усредсређене на промовисање активности и независности жена кроз размену искустава: то им је помогло да се отргну од друштвених, културних и традиционалних норми које иначе могу да их спутавају.

Организоване су и интеркултурне радионице које су чиниле безбедан простор где су учесници могли да боље разумеју аспекте локалне културе и разговарају о проблемима и ризицима са којима су се сусрели током свог путовања. Жене су позиване да представе културе из којих потичу, истраже родне улоге, испитају понашање локалне заједнице и вежбају социјалне вештине.

Паралелно са овим радионицама за оснаживање и интеркултурну комуникацију, организован је и низ интегративних активности ради промовисања веће интеграције жене и деца миграната, избеглица и тражилаца азила у друштво.

Сви ови скупови су за циљ имали успостављање првог контакта између учесника и њихових локалних заједница, као и олакшавање комуникације и интеракције кроз промовисање културне разноликости, солидарности и интеграције. Организоване су најразличитије активности, попут посета музејима, учествовања на музичком фестивалу у Београду, укључивања у школске активности и екскурзија.

У оквиру пројекта спроведена је и иновативна пилот активност под називом „Другарски програм“, у оквиру кога су жене добровољци из локалне средине помагале женама тражиоцима азила да обаве различите послове, попут одласка код лекара, куповине лекова у апотеци, тражења стана и других свакодневних радњи са којима многе од њих нису биле упознате. Резултати „Другарског програма“ показали су да постоји потенцијал за његово проширење на друге земље и друге пројекте, јер представља успешан механизам за ангажовање заједнице, унапређење свести и инклузију.

Slideshow: Stranded Refugees in Serbia

Моћ уметности

Поред ових радионица за оснаживање и инклузију, у оквиру програма одржан је и читав низ креативних скупова, изложби и излета како би се припадницима ових рањивих група помогло да изађу на крај са тешком ситуацијом у којој су се нашли – што им је пружило начин да креативно изразе осећања и омогућило да боље разумеју своје окружење.

Одржано је више радионица на којима су жене и деца имали прилику да се изразе кроз уметност и рукотворине, сликање и цртање и улепшавање тела. Све ове активности пружиле су могућност учесницима да поделе своја осећања, ћаскају, смеју се и разговарају са људима из локалне заједнице.

За децу су организоване посете градском позоришту, што им је помогло да се опусте и играју, пружило осећање сигурности и омогућило им да поново буду деца.

Током месеца Рамадана 2016. године, у оквиру „Сајма рукотворина“ у Београду, ови тражиоци азила, избеглице и мигранти бавили су се примењеном уметношћу заједно са припадницима заједнице. Учесници су искористили ову прилику да стварају уметничке радове и занатске предмете, поделе искуства и разговарају о својим животима и сновима.

Једна од најпопуларнијих активности током ове културне размене била је демонстрација традиционалног тетовирања каном. Грађани су били веома заинтересовани за начине улепшавања тела који потичу из култура жена тражилаца азила. У овој активности учествовали су чак и мушкарци из локалне заједнице, што је допринело осећању радости и инклузије међу азилантима, избеглицама и мигрантима.

Изложба уметничких радова одржана 28. маја 2017. у Београду пружила је још једну значајну прилику са интеракцију са локалном заједницом. На овој изложби, под називом „Тражиоци азила – Чекајући живот“, у новом светлу су приказане фотографије и документарни видео снимци жена и деце азиланата који живе у Србији: оне их представљају као људе који деле много више сличности него разлика са онима око њих и који првенствено желе мир, безбедан дом и будућност лишену страха, прогона и несигурности.

Ова изложба је свим посетиоцима пружила увид у драматичне животе и емотивна сведочанства жена и деце избеглих од рата, насиља и сиромаштва. Она је послужила да се смањи дистанца између грађана и тражилаца азила у Србији и омогућила да се заједничко људско искуство пробије кроз стереотипе и предрасуде.

"Сви ми желимо леп, обичан живот – да имамо играчке, компјутер, своју собу, топао кревет; мама ће да кува, ићи ћемо у школу, играћемо се у парку"
каже Зејнеб
девојчица тражилац азила која, заједно са родитељима и тек рођеном сестром, ишчекује њихов наредни корак.

Треба учинити још много тога

Иако је ове подршка била од пресудног значаја да се многим тражиоцима азила, избеглицама и мигрантима помогне да се прилагоде тренутној ситуацији и допринесе њиховој интеграцији у заједнице у којима су се нашли, јасно је да треба учинити још много тога да би се пружила помоћ овим осетљивим групама.

Успешне резултате овог пројекта треба поновити и искористити као полазну основу за даље активности, према закључцима групе представника Владе Србије, међународних и домаћих НВО и стручњака Светске банке који су учествовали на последњем скупу у оквиру пројекта одржаном у јуну 2017. године.

И, мада је будућност ових тражилаца азила, избеглица и миграната можда неизвесна, то не мора бити случај са њиховом улогом и учешћем у заједницама у којима чекају да наставе пут. Истовремено подстичући боље разумевање између ових осетљивих група и локалних заједница и унапређујући свест њихових суседа, овакве иницијативе промовишу инклузију и помажу људима да се, макар на кратко, осећају као код куће.