Како се приближавамо кључном периоду, српски политички и економски лидери суочени су са тешким избором. Са једне стране, појачати напоре у правцу фискалне консолидације, уз сређивање стања у државном и друштвеном делу привреде, и усвојити политике које ће од Србије направити одлично место за инвестиције. Или, са друге стране, одуговлачити и наставити са трошењем оскудних буџетских средстава да би се помогло неодрживим предузећима и одговорило уским интересима, и тако увећавати дуг док не угуши привреду.
За многе од нас пожељни избор је очигледан, мада га није лако направити. Постоје јаки лични интереси и везе који се противе појединим деловима пакета реформи. На жалост, одлагање реформи више није опција, будући да Србија више нема (фискалног) манерварског простора.
Из перспективе Светске банке, Србија би требало да буде регионални лидер у реформама, а не да хвата последњи воз. Па ипак, по питању пословног окружења Македонија је добила похвале у медијима, а по питању унапређења квалитета јавних услуга и фискалне консолидације тренутно је Албанија у центру пажње. Словенија и Хрватска већ су чланице Европске уније, мада су суочене са значајним реформским изазовима. Иако је отпочињање преговора о чланству у ЕУ привукло неке наслове у медијима, и с правом, време је да Србија скрене на себе више позитивне пажње.
Има неколико елемената који су по нашем мишљењу кључни у наредном периоду:
Потребни су стратешки компромиси по питању запошљавања у јавном сектору - у Србији је у јавном сектору запослено близу 800 хиљада људи, или 26 одсто радно активног становништва, од чега је преко 600 хиљада у ономе што називамо ‘општа управа’. У нашем заједничком раду са владом идентификоване су бројне аномалије у систему плата и запошљавања у јавном сектору, док је истовремено ефикасност слаба. Србија је међу најлошијима у Европи по питању ефикасности здравства (на последњем месту у Европи када се резултати здравства упореде са трошковима); у Србији се и даље запошљавају наставници иако се смањује број деце школског узраста (број ђака у основном образовању опао је за 22 одсто од 2000. године, док је у истом периоду за 15 одсто повећан број наставника), а ипак се не постижу добри резултати на ПИСА тестовима (резултати Србије у ПИСА тестовима су следећи: у математици на 43. месту, у читању на 45. месту, у науци на 46.) нити се обезбеђују вештине које су потребне инвеститорима. Било је напора да се број запослених у сектору безбедности доведе на праву меру (нарочито кроз реформу војске), још има посла и у овој области. Поред тога, у Србији се плаћају непримерено велике плате у регулаторним агенцијама и неким предузећима у државном власништву.
Према нашем мишљењу, када је у питању квалитет пружања јавних услуга, фискална консолидација јесте прилика за стратешке компромисе: неселективне мере које су до сада предузете једнако су неопходне колико и директне, али следећа фаза реформе мора да има израженије стратешке елементе. На пример: како да добијемо квалитетно образовање, а не прекобројне запослене у сектору образовања који није продуктиван; како да постигнемо боље резултате у здравству и каква преоријентација у запошљавању и трошковима је неопходна; како да доведемо на праву меру број запослених у деловима јавног сектора где је њихов број експоненцијално нарастао у прошлости. Како да идемо ка систему у коме постоји одговорност за учинак и где новац прати учинак, а не нешто што је гарантовано? Друге земље прихватиле су и одговарају на такве изазове, међу њима и неке које су веома близу Србије.
По питању другог елемента реформске агенде: брз завршетак закаснеле реформе јавних и друштвених предузећа намеће се као једини реалан избор. Мали број оних у Србији који плаћају порез сувише дуго носи терет овог веома скупог дела привреде који је само у 2012. коштао готово милијарду евра. Уместо да доприноси економском расту и “добром” запошљавању, многа од преко хиљаду преосталих предузећа у овом делу привреде исисавају крв из српског буџета, банкарског сектора и шире привреде. Што је још горе, нека од њих леже на најбољој земљи и некретнинама који се не користе продуктивно, представљајући тако за привреду додатни трошак за неискоришћену шансу. Законски рокови се примичу и време је да се делује одмах, уверени смо да ће то за Србију бити много боље.
Трећи и најкритичнији елемент реформске агенде, о коме треба понајвише размислити, јесте “шта даље”. Кад се реши проблем великог фиктивног “запослења” у предузећима у јавном сектору, како ће се апсорбовати радна снага?
Постоје нека краткорочна решења која се могу размотрити. За почетак, Србија седи на великим јавним радовима чија реализација чека активности предвиђене још увек неповученим зајмовима, укупне вредности од скоро 3 милијарде евра. Потписивање уговора под овим зајмовима и спровођење тих радова ће, надамо се, апсорбовати део те радне снаге, барем привремено. И опет је недовољна ефикасност агенција јавног сектора кључни фактор зашто се то није реализовало раније, те би постављање адекватних оквира одговорности и ефикасности у агенцијама као што су Путеви Србије, Коридори Србије, Железнице итд. вероватно у великој мери допринело решавању овог проблема. Знамо да је ово у најбољем случају делимично и привремено решење, али ипак вредно разматрања.
На структурном нивоу, међутим, много више размишљања потребно је усмерити на стварање радних места. Загонетку у овом смислу не представља толико одакле би та нова радна места могла да дођу. Ослобађање неупослених средстава из садашњих посусталих државних и друштвених предузећа вероватно ће резултирати инвестицијама у отпочињање неке нове активности у њима, нарочито ако се успешно реформише регулатива за грађевинске дозволе, што је почетак. Промоција и подршка иновационим потенцијалима други је елемент. Ако би се релативни успех Фонда за иновације у прикупљању добрих предлога за иновативне “старт-уп” пројекте ефиксано комбиновао са коришћењем тренутно изолованог потенцијала великог истраживачког сектора који финансира држава, ово би помогло стварању већег броја домаћих конкурентних предузећа. Као трећи део, стратешко привлачење инвестиционих партнера, напори да се обнове старе “несврстане везе” чини се да дају резултате. Традиционални партнери старе Југославије у овом тренутку су ти који имају средстава за инвестирање и трошење, а Србија, која још није чланица ЕУ али се приближава чланству, у веома доброј је позицији да на томе капитализује. Међутим, и даље постоје препреке на нивоу регулативе и економске политике да се реализује овај потенцијал и углавном су резултат нечињења неколико претходних влада у смислу стварања правих услова. То наводи на питање зашто је било могуће отклонити ове препреке у земљама попут Македоније и Албаније, али не и у Србији.
О некима од мера економске политике којима би се овај предлог учинио атрактивнијим потребно је додатно размислити. На пример, олакшавање регулаторног оквира за запошљавање други је елемент, и већ се разматра; инвестирање у преквалификацију радника (а не просипање скромних средстава на прекобројни сегмент наставног особља) за вештине које траже потенцијални инвеститори; решавање других уских грла у пословном окружењу о којима се доста писало и која су технички лако решива такође ће помоћи. Завршавање инфраструктурних пројеката за која су већ намењена средства још је један важан предуслов успеха.
Ако српски лидери имају храбрости и визију да се прихвате ове, без сумње тешке агенде реформи, Србија има велике шансе да буде успешна прича када уђе у Европску унију. У противном, не треба погледати много јужније да би се виделе потенцијалне последице, које су, за земљу која је још увек изван ЕУ, изузетно озбиљне.
