Learn how the World Bank Group is helping countries with COVID-19 (coronavirus). Find Out

САОПШТЕЊЕ ЗА МЕДИЈЕ

Ослањајте се на европски модел снажног раста уз истовремени наставак реформи, каже се у извештају Светске банке

25. јануар 2012.




‘Европска машина’ приближавања стандардима ЕУ помогла је милионима људи да постигну просперитет

Брисел, 25. јануар 2012. – Европски модел раста представља мотор приближавања економским стандардима ЕУ у протеклих неколико деценија и доноси просперитет стотинама милиона људи на европском континенту, каже се у новом извештају Светске банке под насловом “Златни раст: како вратити сјај европском привредном моделу”, објављеном јуче у Бриселу.

Европа треба да прилагоди свој привредни модел, а не да га напусти,” рекао је Филип Луру, потпредседник Светске банке за регион Европе и централне Азије. “Суочени са неповољним кретањима јавног дуга и неповољним демографским трендовима, многи Европљани заговарају  ‘нови модел раста’. Добро је да нема места самозадовољству у Европи. Али, губитак поверења може да буде опасан. Постоје бројне добре карактеристике европског модела раста које су довеле до укупног просперитета становништва какав није до тада нигде виђен. Ове елементе ваља неговати.”

У новом извештају посматра се дугорочни раст у Европи, уз обраћање посебне пажње на последње две деценије, и идентификује се шта је потребно урадити да би се осигурао континуиран просперитет и напредак у наредним деценијама. У њему се оцењује шест главних компоненти европског модела раста: трговина, финансије, предузеће, иновација, радна снага и управљање. Основни закључци: у већини земаља у Европи добра је ситуација када су у питању трговина и финансије, у многима је то случај по питању предузећа и иновација, али мали број њих има добру ситуацију када се посматра радна снага и управљање. Тако да је Европи неопходно доста промена да би владе и тржишта рада боље функционисали, мање промена да би се подстицале иновације и раст продуктивности у предузећима, а још мање промена за реформу финансија и трговине. Многе промене постају ургентне услед заустављеног раста продуктивности, смањења броја становника и неодрживог фискалног дисбаланса.*

У извештају се дају три групе препорука за ревитализацију европског модела раста: поново покренути машину приближавања ЕУ стандардима, која је сиромашнијим земљама омогућила да постану привреде са високим приходом по становнику; поново изградити “европски бренд”, који је помогао да регион са једном десетином светске популације представља трећину светске привреде; поново сагледати шта је то потребно да би се остала светска суперсила по питању животног стандарда, са највишим квалитетом живота на планети.

Поновно покретање “машинe приближавања ЕУ стандардима”

У периоду између 1950. И 1973. године, приходи у Западној Европи приближавали су се онима у Сједињеним Америчким Државама. Затим су се, до раних 90-их, приходи више од 100 милиона људи на сиромашнијој јужној периферији — Грчка, јужна Италија, Португал и Шпанија — приближавали онима у развијеној Европи.  Почевши од првих уговора о приступању са Мађарском и Пољском 1994. године, још 100 милиона у централној и источној Европи придружени су Европској унији.   Још 100 милиона у земљама кандидатима у југоисточној Европи сада има користи од истих аспирација и сличних институција које су помогле да готово пола милијарде људи достигне највише стандарде живота. Ако се европске интеграције наставе, 75 милиона људи у Украјини и другим  земљама Источног партнерства имаће сличну корист.

Може се без претеривања рећи да је Европа изумела ‘машину приближавања стандардима’, којом се сиромашним земљама помаже да постану привреде са високим приходима,” каже Индермит Гил, главни економиста Светске банке за регион Европе и централне Азије и један од главних аутора извештаја. “У Источној Азији и Латинској Америци људи се брину због ‘замке средње високог прихода’, јер је мало која земља брзо расла од земље са ниским до земље са високим приходима. Оне које то јесу учиниле у протекле две деценије, или су имале срећу—попут шачице земаља које су пронашле нафту—или су биле сурове, попут “источноазијских тигрова”. Али у Европи је преко дванаест сиромашнијих земаља достигло високе приходе. Да би успели у Европи, требало је само да буду дисциплиновани. То је оно што еконосмки раст у Европи чини посебним.  Пошто је трговина и финансијске интеграције суштински елемент европске интегрисане привреде, не би требало да је тешко поново покренути машину приближавања стандардима.”

Трговина и финансијске интеграције спадају у две  најјајче карактеристике европског привредног модела. Према извештају, прилагођавања потребна да би се ови елементи оснажили јесу: боље управљање финансијским токовима, бржа експанзија трговине модерним услугама и већа мобилност радне снаге. 

Поновна изградња “европског бренда”

Европа је позната по својој комбинацији инжењерства и дизајна. Од средине 90-их наовамо, док је Азија имала финансијску кризу и опоравак, а САД технолошки бум и финансијску кризу, европско предузетништво је цветало. Уз ретке изузетке, сви делови Европе имали су раст запослености, продуктивности и извоза.  

Али, током последње деценије продуктивност је подбацила у два аспекта и прети да угрози европски глобални економски утицај.   Први аспект је то да је од средине 90-их продуктивност рада у водећим привредама Европе опала у односу на  САД и Јапан. Јаз у продуктивности између развијене Европе и САД данас износи више од онога колики је био средином 90-их.  Други је то да су предузећа у јужној Европи сада мање продуктивна.  Да би се било конкурентно, продуктивност је требало да расте за око  3-4 одсто сваке године од 2000-те наовамо. Уместо тога, она је опадала за око 1 одсто годишње.

Да би остала конкурентна на светским тржиштима, Европа ће морати да постане продуктивнија и иновативнија,” каже Mартин Рајзер, директор Светске банке за Турску и један од главних аутора извештаја. “Многе земље у Европи успешне су у овоме — земље попут Швајцарске, Словачке и Шведске, затим Естоније, Финске и Немачке. Али запослени у неколико земаља постали су мање продуктивни. Ово мора да се мења. Постоје земље у Европи које су показале како се решавају такви проблеми. Када се предузећима да већа економска слобода, они стварају радна места, постижу већу продуктивност запослених, и генеришу извоз.”

У извештају се каже да ће очување европског бренда у свету бити нешто теже него поновно покретање приближавања ЕУ стандардима, али ипак сасвим изводљиво за овај континент.  Tрговину и финансије треба учинити још јачима тако да континент постане једно јединствена привредно тржиште. Предузећима у земљама на северу и у ЕФТА земљама — која већ спадају у најиновативније у свету — треба обезбедити пунији приступ тржиштима у остатку Европе. Владе у јужној и источној Европи мораће да побољшају пословну климу, а веће земље на континенту морају да дају својим предузећима већу економску слободу ако желе да се она такмиче са Северном Америком и Источном Азијом. Такође морају да уче од САД како да боље користе научна открића у комерцијалне сврхе и да њихови универзитети буду магнети за најбоље и најпаметније.

Остати суперсила по питању животног стандарда

Eвропа је обезбедила својим грађанима већу сигурност примања и бољи баланс између посла и живота. Са реалним примањима за четвртину нижим од оних у САД, Европа је постала “суперсила животног стандарда”, са доказано највишим квалитетом живота у људској историји.

Суперсиле троше много да би пројектовале свој утицај и заштитиле свој начин живота,” каже Индермит Гил. “Европа троши више на социјалну заштиту — пензије, осигурање за незапослене,и социјалну помоћ — него остатак света заједно. Европске владе троше око 10 одсто БДП-а више него владе другде у свету, и готово сва разлика иде на социјалну заштиту. Многе земље у Европи ово више не могу да приуште. У комбинацији са демографским притисцима и слабијим стимулацијама за рад, овај фискални терет сада представља камен око врата за раст.”

Према извештају, Европа ће морати значајно да мења начин на који организује радну снагу и управљање, због притиска демографских трендова и упорног буџетског дефицита. Са становништвом које убрзано стари и опадајућим наталитетом, а без измена у политици запошљавања, имиграција и пензија, Европа ће изгубити око 1 милион радника сваке године у наредних 5 деценија, а пројекције радне снаге у Европи показују да ће се радна снага смањити са 325 милиона на 275 милиона. Истовремено, Европљани смањују радно време. Данас Американци раде месец дана више у поређењу са Холанђанима. Французима, Немцима и Швеђанима, и осетно дуже него Грци, Шпанци, Мађари и Пољаци, којима слабије иде. Мушкарци у Пољској, Турској, Мађарској и Француској одлазе у пензију више од 8 година раније него средином 60-их.  Већ 2007. године мушкарци у Француској очекивали су да примају пензију 15 година дуже него што је то био случај 1965. године, а Пољаци и Турци преко 12 година дуже. Ово ставља огроман притисак на јавне финансије, које су ионако већ оптерећене трошковима сервисирања великог јавног дуга.

Европа ће морати да ради на више фронтова и решава претећа помањкања радне снаге: да повећава конкурентност радних места, унапређује мобилност радне снаге, поправља начин на који се омогућују рад и социјална помоћ, и да преиспита имиграциону политику.  За ове промене биће потребан нов друштвени консензус.

Када се добро одраде, реформе везане за тржиште рада и системе социјалне заштите значе да Европљани могу да раде мањи број сати недељно и мањи број недеља годишње,” каже Индермит Гил. “Али, немогуће је имати избалансиран јавни рачун ако људи уз то раде и мањи број година током живота.”

Велике и неефикасне владе успоравају економски раст,и европске владе мораће да постану ефикасније или да буду смањене. Повећање величине владе од 10 одсто доводи до смањења годишњег привредног раста за 0.6 до 0.9 процентних поена, или за око трећине дугорочне стопе раста развијених европских привреда. Док фискална консолидација и смањење јавног дуга треба да буду главни приоритети током наредне деценије, контролисање трошкова здравственог и социјалног осигурања који су у вези са старењем популације остаће императив за политике у овој области у наредних 20 година. Западна Европа мора да поправи свој примарни биланс—прилагођен пословном циклусу—за око 6 одсто БДП до краја ове деценије како би смањила јавни дуг на 60 одсто БДП до  2030. године. Потребе за овим прилагођавањем највеће су на југу, а најмање на северу. У новим чланицама ЕУ, где је доња граница циљаног јавног дуга 40 одсто БДП, потребно је фискално прилагођавање од око 4 одсто БДП.  Трошењем више од 10 одсто БДП на социјалну заштиту може да се ризикује недовољно инвестирање у активности које би унапредиле привредни раст.

* Извештај покрива 45 земаља: 27 чланица ЕУ, 4 EФТА земље (Исланд, Лихтенштајн, Норвешка и Швајцарска), 8 кандидата и потенцијалних кандидата за чланство у ЕУ (Aлбанија, Босна и Херцеговина, Косово, БЈР Maкедонија, Црна Гора, Србија и Турска), као и 6 земаља из Источног партнерства (Јерменија, Aзербејџан, Белорусија, Грузија, Moлдавија И Украјина). Ова анализа користила је добру праксу како у Европи тако и ван ње. У 16 области политике, од јачања отпорности банка на кризу, преко имиграционе политике, до јавних пензија или еколошки одрживог раста, у извештају се сумирају искуства земаља како у Европи (попут Чешке, Финске, Немачке, Ирске, Словачке, Шведске и Велике Британије) тако и земаља широм света (укључујући Канаду, Кореју, Нови Зеланд, Сингапур и САД).

Контакти за медије
У Бриселу
Aлександар Роланд
Тел. : 0032 2 504 0992
arowland@worldbank.org
У Вашингтону
Eлена Карабан
Тел. : (202) 473-9277
ekaraban@worldbank.org


Саопштење бр.:
2012/25/01/ECA

Api
Api