Било је ту пуно проблема, од летаргије и осећаја беспомоћности међу људима, до мањих и већих логистичких тешкоћа и честих жалби како људи немају „предузетничког духа“. Но, на крају било је ту успеха. Рецимо, чињеница да данас на јеловнику у неколико београдских ресторана имате органско месо буша крава дело је овог пројекта. Путер од млека бивола и млеко магарца извозе се у Бугарску. И што је најважније, живот се вратио у села која су била скоро потпуно замрла.
Шта смо видели три године после завршетка пројекта?
Они којима је пружена помоћ су добро, посао им још увек иде добро а некима се чак и шири, нарочито онима који се баве органском производњом „на мало“ радећи са магарцима, овцама, посебним локалним врстама стоке и бивола. Уз то, сеоски туризам је почео да се развија у малом, прелепом селу Гостуша, које скоро да је било изумрло. Поносна власница пансиона каже нам да је ове године имала 70 ноћења преко сајта booking.com, а гости су стизали из Немачке, Швајцарске и других земаља.
Често нам кажу да помоћ превише усмеравамо на Београд и на оне који би и без ње нешто постигли, као што су млади људи које помаже Фонд за иновације. Али, приче које сам чуо у овом крају показују да и они који нису млади, нити су високо образовани, а живе у удаљеним местима - могу успети. И то је охрабрујуће.
Међутим, оно што хоћу овде да кажем је да држава може много више ту да учини и обезбеди смислену помоћ.
Сад је година предузетништва и знатна средства из буџета се дају за то, али нико у овом крају није чуо за то. То је пропуштена шанса јер би развој активности у овом крају био добитна комбинација. Неки од предузетника већ су показали да су способни да се укључе у ланац активности (рецимо, прича о месу буша крава) па би ширење таквих програма по Старој Планини или у Шумадији било добро.
Што је још горе, држава још увек финансијски помаже људима на начин који потпуно заобилази ове људе. Чињеница да кравље млеко, рецимо, има исти третман као и млеко бивола, оваца и магараца које захтева више рада и компликованије га је произвести (и сви више вреде, а Србија се за то може специјализовати) кратковида је и контрапродуктивна. Многим великим произвођачима млечних производа заправо и не требају субвенције, али овим произвођачима „посебног“ млека оне би много значиле да развију даље посао. А од њихових прихода имала би користи и држава.
Проблеми са логистиком и превозом за многе овде још увек постоје и ако би им се ту помогло, пуно би значило. Боља инфраструктура и путеви су нешто где би влада могла више да помогне, посебно кад је реч о међуграничном промету са, у овом случају, Бугарском, која је важно тржиште за ову робу (Софија је само 60 километара далеко).
Још упечатљивији пример је село Гостуша.
Кад је добијена донација из Глобалног фонда за очување животне средине, влада се обавезала да ће изградити три километра недостајућег пута између пута до села финансираног из донације и моста на вештачком језеру поред Пирота. Срамота је да ни три године после завршетка пројекта то није урађено, а туристи су присиљени да до Гостуше долазе преко дела пута који ће оштетити свако возило сем оних најјачих.
И тако, моја кратка посета овом дивном делу земље у коме живе сјајни људи у исто време je охрабрујућа (да, предузетнички дух може да се развије у удаљеним местима која немају неке економске предности и то на начин који чува природу) и обесхрабрујућа јер влада пропушта добру шансу да преокрене ствари на боље. Надамо се да ће ново руководство министарстава пољопривреде и привреде на себе преузети да решава овај изазов.
